Ljeto 1876. godine u Semberiji nije mirisalo na pokošenu travu i zrelu pšenicu, već na barut, paljevinu i neizbježnu odluku. Ravnica, obično mirna i izdašna, postala je poprište na kojem se više nije branila samo zemlja, već sveto pravo na dostojanstvo i slobodu.
Poslednji otpor Kneza Steve
Vazduh kod Velike Obarske bio je gust od vreline i dima. Knez Stevo Ivanović ležao je u prašini, dok mu je vrela krv natapala oba bedra. Svaki pokret bio je agonija, ali u njegovim očima nije bilo straha, već hladnog, rešenog besa. Oko njega, topot konja i pobednički krici osmanskih vojnika najavljivali su kraj, ali knez se nije spremao za predaju.
Kada su mu se približili Bajro Dživić i mladi beg Givanović, verovatno su mislili da pred sobom imaju samo još jednu slomljenu žrtvu. Nisu računali na to da ranjeni lav najopasnije ujeda. Stevo je čvrsto stegao oružje, čekajući pravi trenutak. Dva pucnja presekla su haos bitke; dva napadača pala su u prašinu pre nego što su uspeli da podignu svoje oštrice. Iako je turski „pluton“ – plotun koji je usledio – prekinuo njegov životni put, knez Stevo je u večnost zakoračio ne poražen, već kao simbol srpske nepokornosti.
Sudbina Mine Nikolića – Čavke
Nedaleko odatle, u vihoru borbe, utihnulo je srce Mine Nikolića, poznatijeg kao Čavka. On nije bio samo vođa; bio je duh ustanka, čovek čija je reč pokretala sela. Njegova pogibija bila je težak udarac za ustanike, ali ono što je usledilo postalo je deo najmračnijih, ali i najponosnijih stranica bijeljinske istorije.
Osmanlije su, u nameri da zastraše narod i satru klicu bune, izložile Minovu odsečenu glavu u centru Bijeljine. Međutim, efekat je bio suprotan. Umesto straha, u narodu se rodila tiha, nepokolebljiva odanost. Pod okriljem noći, uz ogromnu hrabrost lokalnih Srba, glava je krišom vraćena. Taj tajni prenos moštiju kroz okupiranu varoš bio je čin vrhunskog prkosa. Glava je naposletku našla smiraj u porti crkve, dok je telo položeno u zemlju kod hrama u Velikoj Obarskoj – tamo gde je za slobodu i palo.
Zavet u kamenu i pamćenju
Bitka kod Velike Obarske nije bila samo vojni sukob; bio je to trenutak kada je Semberija jasno poručila da okovi više ne mogu da drže narod koji je odlučio da bude slobodan.
- Knez Stevo Ivanović postao je oličenje vojničke časti i lične hrabrosti.
- Mino Nikolić – Čavka ostao je upamćen kao mučenik čija žrtva povezuje grad i selo, crkvu i narodnu borbu.
Danas, dok vetar duva preko semberskih polja, on kao da nosi odjek tih davnih pucnjeva i šapat molitve. Junaci iz 1876. godine nisu pali u zaborav; oni su ugrađeni u same temelje slobodne Semberije, podsećajući nas kolika je cena slobode.
Slava i milost našim JUNACIMA!
Izvor:Saša Mirić ; Tekst obradila i proširila vještačka int.
