Godina je 1791. Nad ravnom Semberijom spustila se teška tišina. Tek potpisani Svištovski mir okončao je poslednji veliki rat između Austrije i Turske, rat koji je ovu plodnu crnicu pretvorio u pustinju. Tvoje selo, tvoj stari Modran, više ne diše. Raseljen je, spaljen i napušten.
Dugotrajne vojne kampanje i haranja učinile su svoje – tamo gde su nekada dimili odžaci, sada caruje vetar. Granica dva carstva ponovo se ustalila na Savi i Drini, linijama koje „idu kuda nikad nisu išle“, deleći narode i sudbine. Semberija je ponovo duboko u Turskoj carevini, ali je pusta. Nekada pitoma ravnica, ostavljena bez ljudske ruke, podivljala je neverovatnom brzinom. Sve je zaraslo u gusto šiblje, trnje i čuvene semberske lugove. Zemlja je odmorna, ali surova u svojoj samoći.
U to polje, koje više liči na prašumu nego na oranicu, stupa beg Čukujević. Кao moćan zemljoposednik iz ovih krajeva, on ne vidi samo korov; on vidi potencijal. Zna da je semberska zemlja „masna“ i da može hraniti vojske, ali joj nedostaje ono najvažnije – ratar. Starog stanovništva nema, a zemlja ište snagu.
Beg tada donosi odluku koja će zauvek promeniti krvnu sliku ovog kraja. On pogled baca daleko na jug, ka siromašnim i pasivnim krajevima carstva – ka kamenoj Hercegovini i vrletima sjeverne Crne Gore. Tamo, gde su zime duge a zemlje malo, žive ljudi čelične volje. Beg ih dovodi u ravnicu.
Zamislite taj trenutak: kolone gorštaka, naviklih na oštri vazduh i pogled na planinske vrhove, silaze u beskrajnu sembersku ravnicu. Za njih je ova zemlja, iako zarasla, izgledala kao more koje nema kraja. Došli su sa malo imovine, ali sa ogromnom nadom da će ovde, u šikari pored vode Janje i Drine, naći spas od gladi.
Tako nastaje novi život našeg sela. Susret gorštaka i ravnice bio je borba. Prvi zadatak nije bila gradnja, već krčenje. Vrijedni ljudi, tvoji preci, uhvatili su se u koštac sa žilavim korenjem i gustim rastinjem. Danima su se čuli udarci sekira i pucketanje vatre kojom se krčila šikara. Iz tog pepela i znoja, nikle su prve brazde. Posejane su prve žitarice koje su, u tako bogatoj zemlji, rodile kao čudo.
U znak novog početka, i selo menja svoj identitet. Stari naziv Modran, koji je možda sećao na vodu koja je često plavila ovaj kraj, privremeno se povlači pred imenom gospodara. Selo dobija ime Čukujevići, po begu vlasniku zemlje. To ime je bilo znak vlasništva, ali pravi temelj sela nisu bile begove tapije, već žuljevite ruke doseljenika koje su divlju šumu pretvorile u zlatnu žitnicu, udarajući temelje životu koji traje i danas.
