Bio je Spasovdan, veliki praznik. U selu Modranu, narod se okupio da proslavi svoju seosku slavu na starom molitvištu. To mesto beše ničija zemlja, zapravo begova zemlja, smeštena taman između imanja porodica Teofilovića, Zarića i Čubića. Beg, koji je po zakonu bio vlasnik sve zemlje na kojoj je hrišćanska raja živela, dolazio je da pokupi desetinu.
Кolo se vilo uz zvuke violine, radost se prelivala preko skromnih njiva. Usred najvećeg žara, muzika najednom umuče, a kolo se zaustavi. Narod, znajući svoj jad i svoju obavezu, pohrli ka Begu, koji je stajao ponosno i nadmeno. Pratila su ga dva momka sa dugim puškama, kao nemi svedoci njegove vlasti. Jedan po jedan, svi su prilazili da Begu poljube ruku – znak pokornosti, zahvalnosti i odanosti svom gospodaru.
Svi osim jednog: Periše.
Loading…
Beg je to primetio. Ljut što je njegov autoritet narušen pred celom rajom, naredi: „Dovedite mi tog Perišu!“
Periša priđe, praveći se naivan, kao da Bega do tog trenutka nije ni primetio u svojoj prazničnoj zanesenosti. Savi se, uz izvinjenje, navodno da mu poljubi ruku, kako običaj i podložnost nalažu. Ali umesto poljupca, dok se Beg nespremno nagnu, Periša iz sve snage zamahnu pesnicom i udari ga pravo u stomak.
Nastade muk, a potom Periša, znajući da mu sada nema povratka, poče da beži.
Beg, zajaukavši i jedva dolazeći do daha od iznenadnog udarca, razjareno naredi pratiocima: „Pucajte! Pucajte na njega!“
Prvi momak podiže pušku i opali, ali Periša, spretan i vičan, već beše odmakao – promaši ga. Drugi momak hitro nišani Perišu, koji je baš u tom trenutku zamicao iza seoske ograde, pletene od pruća, i takođe promaši.
Periša je nastavio da trči, ne osvrćući se, sve dok nije prešao granicu i stigao u Srbiju, spasen od begove osvete.
Priča kaže da se Periša kasnije vratio, a od njega će poteći ugledni rodovi: Perišići, koji su srodnici Кajmakovića i Avramovića, svedočeći tako o prkosu i slobodarskom duhu čoveka koji se na Spasovdan, usred begove zemlje, drznuo da udari gospodara i pobegne.
